Teško je, preteško, pronaći svoje mjesto u ovom kutku svemira. Pogledaš sebe, pogledaš ljude oko sebe, pogledaš zvijezde iznad sebe i tačno ne znaš u koju korpu da se svrstaš.

Ponekad ti se prišunjaju Očekivanja, ta bezobrazna derišta, pa ti udare čvrgu po glavi i pokažu na znak pored puta: “Trebaš biti”. A to trebaš biti ispunjena najrazličitijim mislima drugih nekih glavica koje nemaju pametnija posla nego tražiti tebi mjesto u životu. Nađe se i u tim očekivanjima poneka dobronamjerna misao i mnogo nade ljudi koji te vole. Oni od tebe očekuju ono najteže, da budeš srećna, zadovoljna i zdrava. A onda, kao da ta korpa nije dovoljno puna, nađe se sijaset različitih ličnosti u mojoj sopstvenoj glavi da mi propovijedaju kakva ja to trebam biti.

Mada, ne krivim ja ni Očekivanja. I od njih se mnogo očekuje. Očekuje se da od sebe očekuješ da si dobar. I nesebičan. I uspješan. I velikodušan. I štediša. I pun ljubavi. I da čuvaš sebe. I da čuvaš druge. A onda se sjete očekivanja da odrastaš u Bosni, pa se očekuje da se paziš, da budeš oprezan, da misliš samo na sebe, da iskoristiš sve prilike i samo malo gaziš preko drugih da dobiješ ono što želiš.

Poludjela bih i ja, a ne ta i takva očekivanja.

Nekako kad sve zbrojiš, zamisliš život kao polaganje vozačkog ispita. Pa dođeš na raskrsnicu, a tamo hiljade zbunjujućih znakova i drugih preplašenih jedinki koji polažu isti test. Pa se okreneš komisiji, da ih upitaš za smjer, a svaki od njih ti daje različita upustva. Pa gledaš ispred sebe, gledaš svoj odraz u retrovizoru i pitaš se ko je tu lud. Pa onda pogledaš druge vozače, pitajući se ko ima prednost. I tako stojite tu, sve dok se ne nađe neki budža sa novom mečkom da prođe kroz crveno. Onda nastaje haos na raskrsnici, jer odjednom svi sebi daju posebnu vrijednost, otvaraju prozore i viču jedni na druge, uvjeravajući i sebe i komisiju da su oni sljedeći na redu.

Raznih raskrsnica ima. Neke vode za magičnu zemlju zvanu Posao, neke do Braka, neke do Stana i tako dalje.

Ja na raskrsnici stojim već neko vrijeme. Viču na mene i komisija i drugi vozači iza mene, svira mi hiljade sirena, a instruktor se čudom čudi šta mi se eto baš danas desilo.

Viču i očekivanja. Nekako najglasnije. Viču i slabije opremljeni vozači iza mene, jer im nije jasno zašto ne krećem, kada bi oni sve dali za opremu koju ja imam. Zovu me nezahvalnom. I budalom.

Šta me je to spopalo?

Spopalo me je to da shvatam da sve te raskrsnice ne vode meni. Da većina njih vodi mene samu sve dalje od mene. Da od silnih očekivanja o tome šta trebam biti, ja sve manje jesam.

Pa sam odlučila da stanem. Malo izađem iz trake. Razmislim gdje sam to krenula. I šta me tamo čeka. I dok tako razmišljam, javi se u meni zaboravljeni glasić onog djeteta iz 2 osnovne, pa mi šapne: “Znaš ti ko si. Nego se plašiš da kažeš naglas jer te ljudi uvjeravaju da tako nešto ne postoji. Kaži im, hajde.”

A ja čekam da se smiri galama, pa da kažem ljudima koje volim i koji me vole. Oni drugi me ne interesuju.

Poslednja Džin-princeza. Eto to sam. Izvukao me svemir za uši, pa sam porasla velika. Još malo da zvijezde dohvatim. One u sebi već polako hvatam.

I na zabrinuta pitanja kako ću dalje, ja se nasmiješim i kažem: “Ne brinite. I džinovi trebaju princeze.”