Neko je zakucao na vrata.

– Dobro veče. Mogu li da uđem malo?

Bilo je kasno i domaćin se nestrpljivo premještao s noge na nogu, gledajući sa čežnjom u otvorene novine i kuvano vino koje ga je čekalo. Pogledao je napolje u olujno nebo, pa u sobu, pa u gosta.

– Izvolite. Ali ne mogu dugo.

– Nema problema, samo pola sata i idem. I ja žurim.

Domaćin s uzdahom pomisli da je taj izgovor čuo već stotinama puta. Stotinama hiljada i hiljadama miliona puta. I uvijek ista priča. Kada jednom dođe, odomaći se, podigne noge na sto, zatraži čašu i ispije dušu.

– I tako, Vi pomislili da sam otišao? I da me neće biti neko vrijeme?

– Ponadao sam se.

– Vidim, čitate? I kuvano vino je tu. Mogao bih i ja čašu.

Domaćin nečujno ustade, otvori kredenac i uze najmanju čašu koju je mogao naći. Nasu je do pola i odnese gostu.

– Zaboga čovječe, pa ovo bi dijete popilo u gutljaju, dajte bokal, pa da ne ustajemo.

– Ne dam.

Na ove riječi gost skoči sa stolice. Kao da se raširio, zauze pola sobe, i ovako skučene i zamračene.

– Kako, kako, molim?! Gdje je to gostoprimstvo, kakav je to način? Ovoga časa napuštam ovu kuću. I ne vraćam se nikad!

Domaćin je ćutao i čekao da se oluja stiša. Znao je da neće potrajati. Znao je da ne postoji način na koji će gost otići i ostaviti ga na miru. Nije da nije pokušao. I svaki put samo još više privukao pažnju.

– Dobro, umor je to. Teška su vremena. Oprošteno je.

Gledao ga je kako se saginje, podiže stolicu koju je maloprije oborio, opkoračuje je i raskopčava okovratnik. Prelazi pogledom preko sobe, njega samog, čitavog njegovog svijeta. I čeka. Čeka. Strpljivo. Sa ljubavlju u očima. I samo malo sažaljenja.

– Hajde, šta čekaš? Daj da popijemo.

…

Mnogo je predaje bilo u dugom uzdahu i podignutoj čaši. I sasvim malo sažaljenja.