– Ostavi, ja ću platiti kafu.

– Neka, ja ć..

– Ostavi, ja sam Bosanka.

– Dobro.

Ovako smo jutros kolegica iz Irske i ja. Ćutimo i čekamo kafu, pa ćemo na pauzu, kad će ona:

– Ti to uvijek govoriš.

– Šta tačno?

– Pa da si Bosanka. Tebi to nekako dođe kao ultimativni argument. Posle koga nema rasprave.

Natjeralo me je da se zamislim. I onda kao neki strašni flash back, sve scene i situacije kad sam iz rukava izvlačila argument da sam Bosanka. Pa sam onda krenula da razmišljam u kojim sve to mene situacijama obilježava ta moja Bosna od kako sam iz nje otišla. Sad, ne znam koliko je to sama Bosna, koliko moja majka koja je Bosanka, ali ću to nekako svesti na isto. Što bi se reklo: Možeš ženu iz Bosne, al’ Bosnu iz žene nikako. Ma ni motikom.

Administracija ili šalteruše

Šalteruša zvuči kao neko mistično biće koje može u sekundi da ti isisa svu životnu radost. Bez ikakve generalizacije i imajući u vidu da je jedan od mojih mastera upravo lokalna samouprava, sigurna sam da svi u glavi odmah vidimo sliku i priliku te svemoguće tete od koje ti zavisi hoćeš li završiti posao ili ne. Pitate se kako na mene u jednoj e-Francuskoj, gdje mi stiže i mejl da mi je stigla pošiljka u poštu, dotiče taj moj odnos prema šalterušama, to jest administraciji? Naučila sam odavno da lijepa riječ i gvozdena vrata otvara. Što ljubazniji dođeš na šalter, to ćeš prije završiti posao. Naravno, ako uspiješ da tu ljubaznost zadržiš dok ne prođu dva prva vala iživljavanja.

Ja sam tu taktiku razvila toliko da sam podsvjesno počela da koristim i drugi ton glasa kad razgovaram sa osobama koje su na bilo kakvim šalterima. Ja, žena od dva metra, a glas topi se, rekao bi čovjek seoska mlada došla u veliki grad, pa trepće okicama i ništa ne zna. Svaki glagol, pridjev i imenicu izvinite, molim vas, ako biste bili ljubazni izmjenjam u šest opcija, sa širok-osmijeh-zlatan-zub kezom. Pričajte vi šta hoćete, ja nikad nisam zaglavila na šalteru od kako koristim ovaj pristup.

E sad, zamislite situaciju gdje sam na sastanku, vodim fokus grupu ambasadora i ministara, sve grlatim, normalnim glasom u toj jednoj Francuskoj. I onda krenem s njima da ih odvedem do administrativnog odjela da potpišu neke dokumente i krenem da se topim. Gledali su me kao da sam pala s Marsa. Kakvi Transformersi, šta je taj moj bosanski stav prema tetama na šalterima.

Ne smij se, oplakaćeš

Sjećem se tako jedne situacije kad smo šefica i ja pokušavale da nađemo rješenje za jedan potencijalni problem. Što smo više pričale, to sam ja više imala utisak da pokušava da problem gurne pod tepih, pa sam zdušno objašnjavala šta to tačno može da pođe po zlu.

Malo je falilo da dođe do ozbiljnih peripetija dok mi, na njeno pitanje “Što sam ja tako negativna ponekad?” nije sinulo koliko kod nas važi ta kulturna raznolikost. Žena iz Engleske, naučena da će uspjeti u svemu čega se dohvati, pa probleme uopšte ne gleda kao probleme, vodeći se više metodom: Hajde da mi radimo, pa ćemo usput popravljati šta se pokvari. S druge strane ja. Rasla u Bosni, zadojena onim “ne smij se, oplakaćeš”, naučena da se pripremaš na najgore i da se uvijek oslanjaš na onu staru: Bolje spriječiti nego liječiti. Oba pristupa imaju svoje dobre i loše strane, ali mi je ta situacija pomogla da shvatim odakle dolazi moja najveća mana i vrlina, a to je da uvijek sve vidim bar deset koraka unaprijed. Sad učim da integrišem oba pristupa, pa sam tako pozitivno-negativna jer iz rukava isučem 20-ak potencijalnih problema i isto toliko potencijalnih rješenja.

Mogu sama

Ovaj sledeći pristup u životu uslovljen je kako mojim odgojem, mojom visinom jednog džina, tako i činjenicom da su moji roditelji uvijek bili ravnopravni u svemu. Govorim o tom inatskom “Mogu sama.” Nije u pitanju feminizam, niti to da smatram da je poniženje da mi neko pomogne. Prilikom nedavne misije u London imala sam priliku još se jednom uvjeriti u moju bosansku uslovljenost ovim fenomenom. Pri silasku u londonski metro, sa koferom od nekih 50 kg punim materijala za konferenciju, okrenem se i vidim kolegicu koja stoji na vrhu stepenica i gleda ima li negdje lift. Nakon nekih 10-ak minuta, kada se stanica skroz ispraznila i ona shvatila da lift ne postoji, u meni je proradio “ama ženo, nemoj da me nerviraš, mogu sama” gen, pa sam zgrabila oba kofera i u minut se spustila na dno stepenica. Jeste da su me dva dana boljele ruke, ali taj osjećaj pobjede što ja mogu sama može da izazove ovisnost. Sinula je u glavi negdje misao da sam mogla da snesem jedan kofer, pa se vratim po drugi, ali sam tu misao tako brzo istjerala iz glave da mi je čuperak kraj desnog uva zaigrao.

Ili kad kolega kaže da mora zvati majstora da mu popravi lampu, a majstor košta 50 evra samo dolazak. Pa se ja iznerviram i za njega, ponesem alat (da, imam kutiju alata, sve sa bušilicom), zakucam mu na vrata jedno nedeljno popodne, rastavim lampu, promijenim kabl i završim priču.

Samu sebe moram da opominjem nekad da nisam Atlas i da, iako mogu sve sama, nije baš da i moram. Kako mi ide, možda ću vam nekad pisati opet.

Sarkazam vs gostoprimstvo

U ovih šest godina više puta sam čula da smo mi sa Balkana i najbolji i najgori ljudi u isto vrijeme. Iako nisam domaća u ovoj zemlji, iz Bosne vučem uvjerenje da je gost kao trudnica, moraš mu dati sve što poželi. Pa mi tako dođe kolegica Francuskinja na kafu, a ja prostrem sofru, izvučem iz zamrzivača sve što imam, sedamnaest puta oblijećem oko nje pitajući je hoće li još kafe, pa mi sve nešto malo što sam joj ponudila. Pa onda samoj sebi izgledam kao baka koja hrani gladno unuče, tačno bih je tukla kad kaže da ne može više.

S druge strane, naš slavni crni humor i sarakaz je u meni našao najboljeg prijatelja. Nakon jednog seminara upoznala sam jednu Njemicu s kojom sam se odmah složila, pa sam prekočila tu fazu kolegijalnosti i prešla odmah na šale koje su u glavnoj ulozi imale Hitlera. Taj šok na njenom licu neću zaboraviti ni kad umrem, još me živ sram pojede kad god se sjetim. Ili kad je kupila novo auto, pa došla po mene, a ja oduševljeno rekla da je sjajno i pitala koliko ga je platila. Samo što nismo doživjele nesreću koliko sam je iznenadila pitanjem. Jer se to, Bože moj, ne pita. Jedva sam joj objasnila da nije u pitanju zabadanje nosa u njene stvari, nego taj bosanski fazon ‘kaži mi koliko je, pa da se izračunam u glavi koliko godina moram da radim da i ja sebi kupim ovako nešto’. S druge strane, ona je mene šokirala kad smo vozile treću kolegicu, takođe Njemicu, na sahranu njene majke i ona glasno odvrnula muziku u autu. Mislim da sam promukla pokušavajući da joj diskretnim khm-khm zvukovima skrenem pažnju da ugasi radio. Kako mi objasniše kasnije, kod njih nije običaj da se oko rodbine hoda na prstima kad neko umre. A tek što su se krstile i nogama i rukama kad sam im objasnila da se kod nas i televizor pokriva prvih 40 dana. Ali o tome u sljedećem podnaslovu.

Sujevjerje

Trebalo bi mi sedam dana da samo nabrojim sve što sam u Bosni naučila da ‘valja’ ili da ‘se ne valja’. Iako ne vjerujem u sujevjerje, samoj sebi se nasmijem kad mi u svakodnevnim situacijama padnu na pamet priče koje idu uz njih. A tek kako zabavljam kolege na večerama! Došlo je dotle da se već svađaju oko toga da li ja samo izmišljam priče ili nas zaista tome uče tamo negdje na Balkanu. Doduše, ko bi još živ vjerovao da ne valja hvatati za istu krišku hljeba jer ćete se posvađati; da se ne smiješ previše jer ćeš plakati; da brojanicu ne valja da kupiš sam sebi; da pljuneš tri put kad vidiš crnu mačku na putu i vratiš se tri koraka unazad (imala sam kolegu koji se tri puta vraćao u rikverc autom, ako bi na cesti vidio crnu mačku (ne šalim se)); da ne smiješ nositi sve crno jer ćeš naslutiti nešto i tako dalje i tako bliže i tako nismo normalni.

Kafa i kafenisanje

Bosanka u meni još nikako da se navikne da Francuzi i većina Evropljana kafu piju pola sata i kud koji mili moji. Trebalo mi je tri godine da konobaricu u kantini ubijedim da neću ništa više i da sam ok nakon 45 minuta sjedenja. Sad se inati, pa moram da joj mašem 20 minuta ako hoću drugu turu. Ovdje možda jeste ladno-al-standard, ali kafa u Bosni treba da se stavi na UNESCO listu naslijeđa.

S druge strane, moj lični problem je plaćanje kafe. Imam tu nelagodu kad ljudi plate bilo šta ili mi poklone poklon, ne mogu riječima opisati. Radije ću ja tebi platiti pet kafa, nego ti meni jednu. Nije da mislim da je moj novac vrijedniji od tvog, nego tako psihički imam OCD da se osjećam dužnom ako mi neko nešto učini. Opet ono bosansko – nema hljeba bez motike. Ni pameti bez malja. Bar u mom slučaju izgleda. Elem, ako sjedimo na kafi i vi platite, a da se prethodno ne posvađamo na mrtvo ime, znajte da smo zaista prijatelji.

E zbog tih i takvih situacija, obično krene rasprava s kolegama u kancelariji (ova s početka priče), pa ja nakon pet minuta koškanja, dubokim glasom kažem: “E nemoj da se svađamo, ja sam ipak Bosanka.” Da li je do tog glasa ili toga što se izvijem nad njima kao planina ili što im je još svježe u pameti da mi izBosne možemo biti malo agresivni, nisam sigurna, ali me puste da platim.

Ili kad kolegi iz Srbije, kad dođe u kancelariju kažem: “Nemoj da puštam Bosanku na tebe.”, a on me pita šta to znači. Oni koji me znaju, znaju da nemam taj bosanski naglasak, ali ga izvučem iz malog mozga kad treba da stavim tačku na i u bilo kojoj raspravi. Čak sam i ovaj tekst pisala u tom duhu.

Odužio se ovaj tekst kao rasprava u Parlamentu Bosne i Hercegovine, ali su sve situacije opisane stvarne i sličnost sa stvarnim likovima namjerna. Mislim da mi život ne bi bio ni upola zabavan da sam iz neke druge, sređene države, pa se i ne trudim da Bosnu istjeram iz žene.

Ili, što bi moja mama rekla: Ludo, pa živi.