Domaćice manje zbori, da ti blog ne zagori

18160-1lKažu da si ono što si na Google search history.
Ako je tako, ja sam domaćica.
Džaba mi godine emancipacije, feminizam i samostalnost.

Google lista pretraga za prošli mjesec: sedmični planer jela, recepti sa quinoa i avokadom, kako eliminisati miris kuvanja iz stana, kućni recepti za kamenac u sudoperu, ebay narudžba za spravicu za motanje sarmi, zašto muškarci što su stariji nose sve kraće šorceve na trčanje, itd, itd. Dobro, ovo zadnje nije domaćinski, nego jedna od tih misterija koje me muče.

Ni Youtube nije ništa bolji. Zapratila sam bar 16 kuvara, sve sa email notifikacijama. Došlo je čak dotle da ushićeno uskliknem (s ljubaA-vljuU, svetitelju kuvaru) kad mi neko kaže da zna nekoga ko zna nekoga ko zna napraviti zdravu verziju čokoladne torte.

Počeću da pišem neke recepte za sve nas koji ne znamo da kuvamo, al’ što volimo – čudo jedno. I za koje ne treba više od 15-20 minuta, a sastojci nisu jednorogov rep i gremlinovo krilo.

U onoj sam fazi kad bi mi ljudi rekli da kako kuvam, mogu da se udam, pa stanu negdje na pola te rečenice jer sam već u godinama kad sam davno trebala da se udam (jel’te), pa se tačno unezgode, sve mi dođe da im u obraze gurnem po dvije čokoladne bombice, da žvaću i ne komentarišu.

E zbog tog i takvog komentarisanja, evo i ovog teksta. Nedavno mi je u gostima bila kolegica kojoj sam poslužila sedamnaest vrsta jela (već sam pisala o prostiranju sofre na Balkanu). Nakon treće porcije rolovanih kiflica sa ćuretinom, na moje oduševljenje i njeno raskopčavanje farmerki (ultimativni kompliment za jednu Bosanku), sjele smo da popričamo uz kafu sikterušu.

Na pitanje odakle tako znam da kuvam i moj standardni odgovor o maminoj kuhinji i ljubavi prema kutlači, usput je prokomentarisala da se od mene baš tome nije nadala “jer sam ja intelektualac, imam dobar posao, pišem i taj blog”, pa joj sve to i ne ide baš uz epitet kuvarice.

Zbunih se u sekundi, pa mi pade na pamet ovo “Domaćice manje zbori, da ti blog ne zagori.” Usputni komentar u jednoj emancipovanoj Francuskoj i još emancipovanijim predrasudama. Pade mi na pamet i moja rodica koja se svaki put nasekira kad na času mora da kaže zanimanje roditelja, pa za majku kaže domaćica. Pa joj se drugovi iz odjeljenja nasmiju u lice. Kao da je ta odrednica znak niže inteligencije i nekog poniženja.

U moj dnevnik takođe se upisivalo domaćica/krojačica, ali ja nikad nisam imala taj osjećaj sramote jer je moja mama super-žena-junak-svemoguća. Ona je mogla sve i znala i ono što niko drugi nije znao. Još uvijek sam u fazonu: Dajte Bosnu mojoj mami na upravljanje, dovešće je u red za dvije godine i još će oko svih zgrada posaditi nevene i božure.

Imala je ona u malom prstu strateško planiranje i upravljanje resursima nas četvero u porodici i bar još 20-ero u široj familiji. Diplomatiju da održi veze između tatine i njene familije. Međunarodne odnose kad smo se sestra i ja svađale, to su bili ratovi i pomirenja svjetskih razmjera. Ekonomiju – u snu je znala izrecitovati šta smo i kako potrošili i zaradili u proteklih 15 godina. Računovodstvo i finansije pri vođenju kućnog budžeta. Investiciono pravo kojim je pretvarala 300 zarađenih maraka u 500 potrošenih. PR kad bi hvalila ljude oko nje i nas djecu. I dan danas razmišljam, da mi je povesti mamu na kakav intervju za posao, prodala bi me i za direktora Gatesove fondacije.

Da ne govorim o zanatima i stručnoj spremi. U našoj ravnopravnoj kući, tata je mamu pitao gdje je alat. Njene kolače i torte mogu namirisati svih 1450 kilometara u Strazburgu. Tulumbom može promijeniti svijet, samo da joj se pruži prilika.

Nije ovo samo moja majka, garantujem da vas ima more koji će ovo pročitati, pomisliti na svoju majku ili baku i pronaći se. Mada je meni moja najbolja. Ta domaćica je promijenila moj svijet. U stvari ona ga je i napravila. Sa svojih deset prstiju.

Domaćice na Balkanu su stub svega. U stanju su naći čarape koje ste izgubile (tu su- nisu! – ako ih ja nađem dobićeš po nosu. – ma ovo nije moguće, svega mi, nisu bile tu prije sekundu!), zagrliti vas kad vam je najteže, obrnuti domaćinstvo i poljoprivredu, odgojiti čitavu generaciju predsjednika i još naći vremena da ispletu pape.

Ja se još nadam da ću jednog dana biti takva domaćica. I da će se do tada nešto promijeniti u našem društvu, pa će se na ovo zanimanje gledati kao na VIII stepen stručne spreme.

A do tad, ako imate neki savjet za mirišljivi stan posle kuvanja, ostavite u komentarima.

Fala vi.

Advertisements

6 Comments Add yours

  1. jelena says:

    Savet za mirišljavi stan: lepo napraviš princes-krofne i onaj fil (sa sve vanilom) dok se bude kuvao – ima da zamiriše celo naselje 🙂 Aroma-terapija!

    1. zagrljajnost says:

      Sad cekam recept i da krenem sa terapijom 🙂

  2. Aleksandra says:

    Hehehe A bas ha tebe htela pitati sta je bilo sa tim savetom za miris stana posle kuvanja :)) I ja se divim domacicama i stvarima koje uspeju u jednom danu da urade. To se posebno intenziviralo od kada sam se porodila te i ja na neki nacin postala domacica. I ne da se sada divim tim zenama, nego i ja hocu da postanem jedna takva! Necuuu nazad na posao. Hocu da odgajam dete i smisljam i isprobavam recepte. Naporno je ponekad, ali toliko ispunjavajuce. I toliko VAZNO!!!

    1. zagrljajnost says:

      Hm, polovicno dobri savjeti su – provjetris da izadje miris i onda u rernu stavis kriske limuna na nekih 175 stepeni – 10 minuta 🙂

  3. CaraDara says:

    Haha! Imam recept ali se bojim da ti ne naškodi – promaja 😀

    1. zagrljajnost says:

      Uplasih se od same pomisli – znas da je promaja nas najveci ubica 🙂

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s