Jel’ Saraj’vo gdje je nekad bilo?

Il’ se mom srcu čini već godinama?

Ovaj blog post mi je sav siv. Kao i moj grad.

Nedavno mi je u posjeti u Strazburgu bila prijateljica. Ona se odusevljavala svim i svačim, ja se čudila njenom odusevljenju običnim stvarima i tako smo se vrtile u krug par dana. Pogledala sam i ja svoj novi grad drugim očima, pa su mi od te siline spale ružičaste naočale pomoću kojih sam godinama posmatrala Sarajevo.

Meni je Sarajevo sve. Grad koji volim. Koji voli mene. Grad u kome imam omiljeno mjesto. U kome sam počela da pišem. Svi moji su tu. Porodica i prijatelji koji o meni znaju toliko da na vagi drže ravnotežu porodici. U ovom gradu sam rođena, prerano odrasla, vratila se u njega kao dijete željno ljubavi i vatreno navijala da je on najljepši na svijetu, samo malo da se mi sredimo, pa će sve biti u redu.

Onda sam negdje prije pet godina krenula trbuhom za krugom, sa glavom u torbi i svim ostalim metaforama i nastavila još vatrenije da navijam sa tribina. Da Bosnu i Sarajevo predstavljam kao divotu jednu svakome ko je htio da sluša. Često i ko nije htio. Bavila sam se razbijanjem predrasuda o Sarajevu kao travari razbijanjem kamena u bubregu.

Došla sam mu za praznike. Željna Sarajeva. Gostoprimstva. Ljubavi. Puna nade da je nešto krenulo nabolje. Ona najbolja bosanska glupost kad vjeruješ da je noć najtamnija pred zoru. Opet ja o našem mentalitetu. Poklaćemo se međusobno, ali nemoj da neko sa strane dirne Bosnu, skačemo za oči. I dušu.

Danas je moj grad siv. Poružnio. Glasić u glavi uporno viče da je do ružnog vremena. Evo sad će sunce, pa će sve proljepotati. Uhvatiće nas onaj poznati sarajevski šandoprc kad raja ide na izlete i ne smiruje se u kući.

Samo što raje baš i nema. Otišlo nas je more u neke druge gradove, da živi bolje živote obojene nostalgijom. Da ne pripada. Zna to Sarajevo. Uvuče se u dušu, pod kožu, napiješ se jednom te vode sa Čaršije, pa mu se uvijek vraćaš, kao zlostavljana žena napadaču.

Pokvarih sliku. Znam. Ovo što se danas dešava Sarajevu je nasilje u porodici. Provodi ga sistem, a nema vrhunskog vođe da mu se požalimo, pa da nas pošalje na radnu akciju dok se ne pomirimo.

Postajemo polako grad u kome je ‘osmeh događaj’, što bi rekao Đole. Posivile zgrade i lica ljudi, pootpadale fasade i osmijesi. Ostali samo ožiljci na zgradama od starog rata i ožiljci na ljudima od ovog novog. Rata za ljudskost. Za dostojanstvo. I grafiti. Pored onih šarenih, neko voli nekoga i jel’ bolji Željo ili Sarajevo, sve je više onih gdje masa političarima tjera sve po spisku. Anonimno, naravno.

Ali ko sam ja da tu komentarišem? Izvukla rep u dijasporu, pa sad nešto kritikuje. Usađen mi je taj mentalitet toliko u glavu da i sama sebe pitam što ne ćutim. Pa mi onda padne na pamet da sam dosta ćutala jer može i gore, pa više ne mogu.

Uđem u trolejbus, nazovem dobar dan, vozač me cijelu vožnju gleda ispod oka u retrovizor i stišće torbicu sa pazarom. Valjda mu dobar dan nazdravljaju samo stare bakice i lopovi koji igraju dvostruku igru. Pa gleda gdje da me svrsta. A trolejbus doživljaj za sebe. Davno sam rekla da ću se početi baviti alternativnim turizmom. Pa dovoditi surfere iz Australije u sarajevske trolejbuse. Ko jednom nauči da se održi na putu od Dobrinje do Trga Austrije, u špicu, preko rupa veličine omanjeg bazena, balansirajući bez ruku između bakice koja jedva stoji i para kojeg drmaju hormoni, taj može pokoriti najveće talase. A šta su ajkule tamo nekog okeana naspram naših revizora.

Sutradan uđem u komercijalu. Tu je valjda pismenije, nema šanse da se švercaš, pa su i bolje očuvani autobusi. Bar su nekad bili. Zapriča se tako šofer s nekim kolegom, maše rukama, autobus nekim čudom ostaje na pravoj liniji (tačno da počneš da vjeruješ u duhove), otvori vrata na stanici i ostavi ih otvorena. Autobus pun, skakućemo veselo preko rupa i počinjemo da se kladimo koliko će putnika ispasti do sledeće stanice.

Sve to začinjeno poznatom balkanskom grižom savjesti. Krenem tako danas na masažu (već vas vidim kako prevrćete očima na dijasporku – kupih preko ekupona, nije da se pravdam ali jeste), živ me je sram pojeo dok sam pronašla adresu. Korak po korak, prosjak. A ja idem na tu tamo neku masažu. Za tih 15 maraka oni bi mogli svašta. Tako ti fercera taj osjećaj nemoći. Ne budeš ljut što drugi nemaju, nego što ti imaš. Pa te grize savjest jer tražiš minimum ljudskog dostojanstva kad drugi nemaju ni hljeba.

Pa se dvoumiš ustati ili odustati. Ovi što ustaju, već su postali ustaljen prizor. Malo fali da masa krene da kači kapute o njih. Građanski čiviluci.

Ovi što odustaju, od njih nema čemu ni da se nadaš. Ili nije naučeno da može bolje ili je njemu baš bolje jer drugima nije. Kako god okreneš, stari se pas (lutalica, naravno) novim trikovima ne uči.

Pisaću o mom životu u Francuskoj nekom drugom prilikom. Obećavam da ću pisati i tekst o svim divotama Sarajeva. Ima ih za bar sedam blogova.

Ali eto, došla voda do grla (ona iz poplava, koju su koristili da pokradu još koje milionče). Pa svlačim dušu pred vama. Kukam i žalim se kao majka kad dijete ogovara sa tom jednom prijateljicom kojoj može reći da ne zna više šta će s njim.

Za sada se samo pitam koliko dugo jedan grad mogu da čine ljudi. I dokle ćemo sistem maziti, paziti i zvati ga ____ (umetnite nacionalnu verziju onog srbijanskog Đole). Ja sam u fazi dođe mi da vrisnem, al’ ne čuje se glas.

Pa zato valjda pišem.

I za kraj jedna vesela. https://www.youtube.com/watch?v=CAkFJqB1jv8 “Čekam dan da mi dozlogrdi glumiti budalu.”

Advertisements

2 Comments Add yours

  1. Tihana says:

    Uh, sve znam, kao da sam ja pisala… mene tako bude sramota kad dođem sa parama (a još su od stipendije!), i ja tako volim Beograd. Luda ljubav potpuno. Nisam još potpuno rešila da mu dam šansu, ali mislim da hoću. Samo da vidim možemo li zajedno, pa ako ne možemo, da dignem ruke i kažem: Probala sam…

    A stranci koji me slušaju rekli bi da je najlepši grad na svetu. Onda se nađe neko ko je bio, pa me gleda u neverici: i nije baš… Dobro, nije, ne može da se poredi s nekim manekenima kao što su Pariz i Rim, ali je najbolji. Meni bar. Ne znam.

    Nadam se da ću uskoro svratiti i do Sarajeva 🙂 :*

  2. zagrljajnost says:

    U junu uplaniraj, kad sam tu, da ti pokazem najljepse strane, tako su i meni Beograd pokazivali :*

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s