Znate ono kad ste mnogo srećni, pa vam ljudi kažu da stavite kamenčić u cipelu da vas bar nešto žulja?
Nećemo u nerviranje i raspravu o tome što nas uče da ćutimo jer može biti gore i da se ne smijemo previše jer, ooo svemiru, oplakaćemo. Ja obrnuto od onog ‘kud svi Turci, tud i mali Mujo’ pa razmišljam što nas niko ne uči da postavimo kamenčić u glavu kad smo mnogo tužni/nervozni/ljuti, da nas bar nešto usreći?
Dođem samoj sebi nekad kao neki ‘new age’ filozof, tačno mi proradi ona sarajevska ‘ta ćeš ti bona?, pa bih samu sebe tukla. Pa bih onda sebe tukla što mi ta sarajevska proradi jer eto, bona, baš ja hoću. Pa bih se onda tukla što sam tako mentalno agresivna jer mi samo pada na pamet da se tučem i tu negdje završim krug.
Šalu na stranu, džaba svi priručnici o tome kako biti srećan, kako voljeti sebe, koje su psihičke i fizičke prednosti te ljubavi, kako god okreneš okolina u kojoj odrastamo smatra ‘da si mnogo digla nos’ ako si svjesna ili se ponosiš svojim sposobnostima i vještinama.
Naučeni smo od malena, kad nam neko da kompliment, da se zacrvenimo kao seoska mlada, spustimo pogled i odmah sebi nađemo neku manu. Desi mi se tako hiljadu puta, u razgovoru sa ljudima kojima se divim, da ja mnogo više vjerujem u njihove uspjehe, nego oni sami. I obrnuto, znalo mi se desiti da se baš iznenadim što je neko prepoznao neki moj napor, pa ne znam šta bih od sebe, sve me zasvrbi, kao da sam alergična na pohvalu. Sjećam se kad sam aplicirala za master, pa mi je trebala preporuka, jedan od divnih profesora mi je rekao da je ja napišem, a on će pogledati i potpisati. Završilo se to tako što sam zamalo odustala od cijele te ideje, nakon sedam dana preznojavanja, pisanja i brisanja. Na kraju sam dostavila neka dva paragrafa na koje je profa prevrnuo očima i rekao da ću sve uspjeti kad naučim da od sebe očekujem manje i da se više tapšem po leđima.
Čak i religija kao jedan od smrtnih grijehova navodi gordost, pa mi, od straha od te gordosti, okrenemo na skroz drugu stranu.
Tako dođemo u situaciju da provedemo čitav život, a da ne naučimo da se volimo. Nedavno sam razgovarala sa ženom koja je upravo napunila 65 godina. Nakon što mi je udijelila kompliment da blistam ovih dana i pitala me ima li štogod na ljubavnom planu (naravno, mora biti da je muško u pitanju čim blistam, trep trep), pitala me koja je moja tajna. Tako smo došle do teme ljubavi prema samom sebi. Ja objašnjavala i objašnjavala, ona odmahivala i odmahivala i nikako se nismo uspjele naći na sredini.
Na kraju je pitam: Volite li vi sebe?
Imala sam osjećaj da je to niko u životu nije pitao, toliko joj je dugo trebalo da odgovori. Na kraju mi je rekla da sebe jako poštuje, da je ponosna na neke stvari koje je ostvarila, da tačno zna gdje je u karijeri i kako napredovala i da može odrediti svoje vještine i sposobnosti u poređenju sa svijetom.
Dobro, sve je to divno i krasno. I mjerljivo. Indikatori uspijeha i samo-vrijednosti. Ali, volite li vi sebe onako kako se voli prijatelj, partner, dijete?
Ne, ona ne vjeruje da ljubav postoji mimo odnosa dvoje ljudi. Ona može da voli i nju neko da voli, ali osjećaj ljubavi prema samoj sebi ne postoji. Ako postoji, onda je to ego i samoživost.
I tu se vratimo na to kako nas divno društvo tjera na osjećaj krivice ako se volimo. Voljenje sebe podrazumijeva i da priznamo svoje greške, ali da se i prema sebi odnosimo kao prema najboljem prijatelju. Znate ono kad vam dođe najbolja prijateljica sva u suzama zbog tog nekog posla ili tamo nekog kretena, pa krene da skiči kako nju niko ne voli i da je to uredu jer kome bi još ona bila zanimljiva? Pa vi savladate onaj iskonski instinkt da je odalamite najbližim teškim predmetom (znam, znam, opet agresija), pa je zagrlite i krenete da nabrajate nepobitne dokaze o tome kako je ona sjajna.
Moj put ka tome da sebe tretiram bar mrvicu kao što tretiram druge ljude je počeo prije nekih godinu dana i od tada sam se bukvalno preporodila. Ne znači to automatski da mislim da sam ja najbolja. Najpametnija. Savršena. Uvijek u pravu. Ne, sasvim obrnuto, više sam svjesna svojih mana nego ikada prije. Ali ovaj put ne tučem samu sebe zbog njih. Nego se trudim da, klišeovski, svakim danom u svakom pogledu sve više napredujem.
Kad imaš pravu ljubav prema sebi, ona se nekako razmnoži u milionima i dopusti ti da isto tako voliš cijeli svijet. Valjda više ne traćiš vrijeme da tražiš vanjski izbor ljubavi i da se svima dopadaš, pa možeš da budeš vjerna sebi i da svim silama pokušavaš da budeš dobra osoba.
Dođe ti tako i iz ‘guzice u glavu’, pa ni ljude oko sebe ne osuđuješ previše. Lako u njima prepoznaš postupke koji su uzrokovani očajem da ih neko voli. Pa uputiš molitvu svemiru da im da da vide da tu ljubav mogu i trebaju pronaći u sebi prvo. Sve ostalo je šlag na tortu.
Ali eto, što više o ovome pričam sa svojim prijateljima, kolegama i poznanicima, toliko shvatam da je koncept voljenja sebe u ovom obliku nešto sasvim novo za njih. Da ne pričamo o bezuslovnoj ljubavi prema samoj sebi. (ne bogohuli dijete je komentar koji najčešće na to dobijem).
Pa me zanima šta vi mislite. Volite li vi sebe? Onako baš kao što bi voljeli najbolju drugaricu ili druga. Ili majku? Ili neku drugu osobu koja vam je jako bitna? Pišite mi, da organizujemo neke produžene vikende u Toskani gdje ćemo uživati u suncu i sladoledu (za mene bezglutenski, hvala) i učiti kako da se volimo.
A do tad vas grlim.
Zagrljajnost 
Ponekad 😀
A zasto ne uvijek? 🙂
Nekako zaboravim… 🙂 Ozbiljna je to disviplina, voljeti sebe, zahtijeva trening.
Tu se slazemo. Ali je to najljepsi trening. Kad ti pada tesko vjezba, javi se, pa cemo zajedno trenirati 🙂
Lako je voleti sebe, voli ti nekog drugog…
Trazim nekoga koga treba voljeti. Moze i jedno i drugo.
Nije ? može li i jedno i drugo nego šta je lakše…
Ne znam, ja sam oduvijek lakse voljela druge nego sebe.
Koji to konkretan primer imaš gde čovek ne voli sebe? I bez krajnosti, molim…
Svaki put kad onaj glasic u glavi progovori, pa krene da prica da si ovakav ili onakav (gubitnik, debeo, mrsav, ruzan, da se ne uklapas) i kad slusajuci taj glasic propustimo priliku da nesto dozivimo ili budemo bolji.
Zanimljivo da više od pola nasumično pobrojanih razloga imaju veze sa fizičkim izgledom… Volite li sebe zato što ste dobro građeni? Glatke kože? Visoki/e i plavi/e?
Propuštanje prilike da se nešto doživi obično uključuje mnoge racionalne kategorije i najmanje ima veze sa autoljubavlju.
Propuštanje prilike da se bude bolji može da se odnosi na sam kraj života. Do tada će se imati milioni prilika…
Jako mi je drago da niste bili u prilici da propustate prilike iz nedostatka ljubavi prema sebi. Nazalost, znam previse ljudi koji jesu. Otuda i dolazi tekst ovog tipa.
Prihvatam i kontekst u kome ne vidimo stvari iz iste perspektive.
Pokušao sam da ti skrenem pažnju da ima važnijih pitanja o ljubavi na koje bi mnogo značajnije bilo tražiti odgovor…
Nije pitanje perspektive nego vrste problema.
Greške koje eventualno napraviš nevoleći sebe, kako ti kažeš, imaš u milion prilika ispraviti jerbo od sebe ne možeš pobeći.
Greške koje pak iz nevoljenja napraviš prema nekom drugom možda nikada ne dobiješ priliku ispraviti.
Kako to izbeći je, složićeš se, mnogo veća mudrost nego znati voleti sebe. U prirodi čoveka je da o sebi najviše brine.
Sve i da nešto namerno radiš protiv sebe, u većini slučajeva, je puko, svesno ili nesvesno, privlačenje pažnje, opet na sebe.
Čitava instanca nevoljena sebe je ontološki veoma diskutabilna.
Ovo fino zvuči, ali ja se ne bih složila.
Greške koje pravimo zbog nedovoljne ljubavi prema sebi podrazumijevaju i to da možemo ostati bez bitnih ljudi u životu, jer kako da te neko dovoljno voli i cijeni kad ti sam svojim “nevoljenjem” ukazuješ mu baš na one svoje najslabije osobine… Takve stvari se ne mogu popraviti. Život ide dalje, ne možeš poslije 5 godina doći nekom i reći “Hej, ja sam sad spreman za tebe, sad bi nam bilo super”. Ili “Hej, sad imam 30, sigurnija sam u sebe, ne mislim da možda nisam dovoljno inteligentna, sad bih mogla da upišem matematiku”! Nema šanse! Nema više 5 godina na tuđoj grbači.
Fizički atributi koji su inače prvi na listi “nevoljenja” su zapravo samo vrh ledenog brijega. Onaj ko je u stanju da se skenja zbog debelog dupeta zapravo ima mnogo veći problem u glavi. Jer da taj neko voli sebe, znao bi da to nije bitno, isto kao što nije bitan ni mlitav stomak kod najdrugarice.
A greške koje pravimo iz nevoljenja prema drugima, to nisu greške! To su zapravo pokazatelji da dotičnu osobu ne volimo, da nam ne znači mnogo. Smjernica i nama i drugima za kako dalje. I to isto možda potiče iz nevoljelja sebe. Jer kad voliš sebe, ne okružuješ se ljudima koji ti ne odgovaraju. Jednostavno, do takvih stvari teško da će doći ako si sa sobom na ti.
(Konačno mogla priuštiti luksuzno vrijeme za komentarisanje, pa se raspištoljila)
Pišeš kao da svi znaju sve o ljubavi samo treba da primene…
Pa zar nije baš tako? I ne bih rekla “primene” nego se prepuste.
(Nešto ne mogu ostaviti koment ispod horhea)
Joj, Jelo, umori me ovaj prethodni komentator… Nisam baš na tom levelu filozofije, živim skroz na zemlji. Ali bukvalno, u bašti 🙂 Nego…
Ja sam sebe počela voleti onda kada sam shvatila da to moji najrođeniji ne mogu/neće/ne žele… Od tada pa do sad – nemam problem s tim. Ali me (istina) mnogi izdaleka doživljavaju kao “nadmenu, uobraženu, arogantnu” – baš ono o čemu si pričala. Tak kada me upoznaju, okrenemo celu priču 🙂 Vrlo često primetim taj nedostatak samoljubavi kod mnogih, počevši od moje mame…
Ja volim sebe! I osecam se potpuno sigurno i rastereceno kad to kazem. Ako ne volimo sebe, necemo u potpunosti moci da volim ni druge. Puno se na tome radi na treninzima asertivnosti, koje bih svakome preporucila. Tu ima puno vezbi u kojima trebas da sebe pohvalis, da pravilno prihvatis kompliment. I ako nemate priliku da posetite neki od ovih treninga, nije zgoreg da sednete jednom prilikom, i popisete sta to volite kod sebe. Sigurna sam da ce u pocetku biti tesko, jer na ovim prostorima dobre stvari se podrazumevaju i o njima se ne prica, a prica se uglavnom o losim. A ako su to u pitanju dobre osobine kod samog sebe, onda obavezno ide ono “sta ako ispadnem uobrazena?”. Ne. Ne uobrazena. Samo samosvesna. A ako neko samo o svojim kvalitetima prica, i mislim da je superiorniji od drugih, e tu vec ima mesta za uobrazenost.
u sustini, u grljenju je stvar. lep tekst. 🙂
p.s kad sam poslednji put bila u Sarajvu kod tetke, rodjene, stojim na stanci sa cvecem,a frajeri mi dobacuju/ jes to kupla momku za osmi mart, jel mala.