Kako i zašto sam prestala da ubijam paukove

Ko me poznaje, zna da su paukovi jedan od mojih najvećih strahova. Bez neke logike, jednostavno od kad znam za sebe, vrištala sam samo kad bi mi neko pokazao na zid i rekao “Eno pauka!” (moja sestra je ovo koristila nemilice dok sam još bila dijete, pa se kikotala nekontrolisano dok bi me dozivala da izađem iz kupatila u koje bih se zaključala brzinom munje). Smijeh drugih na stranu, mene su paukovi zaista plašili. Čak i kad sam odrasla i naučila da većina paukova nije opasna, da mi ne mogu ništa, da sam veća od njih, da se oni mene plaše više nego ja njih (pih, ovo mi nikad nije zvučalo uvjerljivo) – ništa nije palilo. Pokušala sam čak i da se suočim sa strahom, pa sam gledala film Arachnophobia u kome paukovi polako, ali sigurno ubijaju ljude u nekom američkom gradu, ali je to dovelo samo do toga da dvije sedmice istresam svaku papuču i šolju po kući (u filmu tako umire prvih par ljudi, jer ne vide da popiju ili stanu na pauka).

Pa sam onda reagovala životinjski – na sami pogled pauka, ruka bi letjela za papuču, knjigu, novine, mašice (ono čim se džara vatra na selu), prvo što mi je došlo pod ruku. Ovaj poslednji predmet nije bio baš najbolji izbor jer je pauk pobjegao glavom bez obzira, a tetki ostala mrlja preko cijelog zida od mašica i pepela, ali u strahu su velike oči, kako kažu.

Što veća mrlja na zidu, to mirnija ja, kao da ostavljam opomenu drugim paukovima koji bi se usudili doći. (zbog ovih mrlja malo je falilo par puta da ja dobijem mašicama po glavi jer je mama bila zadužena za krečenje).

Elem, shvatili ste. Nije bilo tih miliona zbog kojih bih pomazila tarantulu ili joj se čak približila.

Imajući sve ovo u vidu, sigurno se pitate šta se to desilo da sam ja prestala da te iste paukove osvetnički tamanim. Nije u pitanju nikakva magična pilula ili hipnoza, obećavam.

Naime, jednog dana pred moj odlazak u Holandiju, moj prijatelj Haris i ja smo sjedili na nekoj ispraćajnoj kafi. Obična kafa, obični mi, obična kafana u kojoj su stolice znale otiske naših stražnjica jer smo bili dio inventara. U nekom trenutku sa grane iznad nas se spustio pauk i ja sam, pošto je s jedne strane sjedio Haris, a s druge tekla Miljacka, pa nisam mogla da odskočim – krenula da tog istog nastrljivca ubijem, više se ne sjećam čime. Pepeljarom garant. Sjećam se da me je tad Haris uhvatio za ruku, pauka na niti sklonio od stola i na obližnji zidić, a mene zamolio ako ikako mogu, bar radi njega, da ubuduće paukove ne ubijam. Objasnio mi je i svoje razloge koje neću ovdje iznositi, ali se ja više od toga sjećam da sam osjećala koliko je to njemu važno.

Rekla sam dobro (pomislila, važi, kad na vrbi rodi grožđe i ja se opametim, znači nikad) i otišla u Holandiju.

Prvi put kad sam vidjela pauka posle toga, radila je papuča i vrisak. Ali se stvorio i neki drugi osjećaj nelagode.

Drugi put je radio vrisak i moje izletanje iz sobe, u fazonu – dobro, ako nećeš ti da izađeš, ja ću.

Od trećeg puta pa do dan danas – ne nosim niti jednog pauka na duši. Proširila se ta lista od tad i na druge insekte i bubice, u suštini sve što gmiže.

Ne, strah nije nestao. I dalje se plašim. I dalje trnem sve od vrha glave do nožnog palca kad vidim krajičkom oka neki pokret na zidu. Ali ovaj put, duboko uzdahnem, naglas izvrtim “A što baš kod mene, majke ti, jesi li mogao ući bilo kome drugom kroz prozor?” govor, uzmem iz kredenca čašu i sa stola komad papira i krenem da lovim neželjenog gosta. Adrenalin i broj otkucaja koje srce preskače dok ovu napravu iznosim na prozor i skidam čašu, kao ni brzinu tog čina ne bi izmjerili nikakvi aparati.

Eto, to je ta priča o tome zašto i kako sam prestala da ubijam paukove. Nekome do koga je meni stalo je bilo stalo da ja nešto više ne radim. I to je bilo dovoljno da prevaziđem strah. U stvari, da naučim da se borim s njim svakodnevno.

Tako sam prestala da se plašim i visine, zubara, smrti bližnjih i očekivanja – što je bilo na listi velikih strahova. Jer je nekome bilo stalo ili je nekome bilo stalo da se ja ne plašim, pa su proveli sate i godine pričajući sa mnom.

Jer prijateljstvo, porodica, ljubav, principi, ciljevi ili šta god vas pokreće su jači od straha. Čak i onog instinktivnog, za preživljavanje.

Ovu priču posvećujem Harisu, koji je jednom običnom molbom spasio do sad živote nebrojenih buba i bubetina (jer let’s face it, pročulo se u životinjskom carstvu da sam mekušac, pa bube dolaze u kolonijama), kao i svim ljudima oko mene koji mi svakodnevno služe kao inspiracija za prevazilaženje strahova.

Još da mi neko pomogne sa strahom od onih lutki-modela u izlozima, koje izbjegavam po radnjama i svaki put kad o koju slučajno udarim, automatski kažem izvini, pa da budem mirna do kraja života.

Advertisements

One Comment Add yours

  1. Divan tekst! 🙂 Ni ja ne ubijam paukove, a kad je reč o lutkama iz izloga, sećam se jednog broja Dilana Doga gde lutke iz izloga oživljavaju i, čini mi se, počinju da ubijaju (davno sam čitala, pa nisam baš sigurna u svoje pamćenje). Od tada mi nikad nije bilo svejedno kad ih ugledam.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s