Ja sam ono što volim, ne ono što voli mene

Kad nešto stvarno želiš, onako iskonski, da boli koliko želiš, tad nisi spreman za to. Kad nešto želiš na taj način, onda čekaš da te to nešto dopuni. Ispuni kao ljudsko biće. Od tog nečega ti zavisi da li si srećan ili tužan ili nervozan ili ljut na svijet.

To nešto van tebe. Na šta ne možeš da utičeš. U najboljem mogućem slučaju – prolazno. Jer to je jedina konstanta, sve u ovom životu je prolazno.

Kad vežeš definiciju sebe za drugu osobu ili za ono što radiš, čime se baviš, šta ti je titula, cifru u banci, nebitno šta je, ako je van tebe – propao si. Jer kad vežeš sebe za nešto van sebe, kad to nešto ode ili prođe, gdje si ti? U kom čistilištu završiš?

Činimo to iz straha. Da budem jasna, ja kad god pišem u množini, pišem za sebe, jer poznajem samo unutrašnjost svojih kapaka. Moja priča, moj kontekst. I otvoreno srce i um, bez brige o osudi i hoće li me neko povrijediti.

Iz straha se vežemo za druge jer ne shvatamo da smo sami čista ljubav.

Ja sam ono što volim, ne ono što voli mene. Iz nekog je to filma, ja samo prenosim. I živim tu istinu. Vežem sebe za ljubav koju nosim. Ako volim nekoga, ja sam to što volim. Ako on ode, ja i dalje ostajem sa svom tom ljubavlju. Ako volim nešto i sto posto se dajem, kad to nešto prođe, bilo uspjeh, bilo talent, bilo prilika, ja i dalje ostajem.

Moj kontekst, moja priča. I dalje će biti ljudi koji će me ubjeđivati da se okanem gluposti i svijet pogledam takav kakav jeste. A ja ga gledam upravo takvog. Nije to ona standardna, kakve su ti misli, takav ti je život. Misli su jednostavno to – misli. Ni dobre, ni loše. Značenje im pridajemo mi i svijet oko nas.

Pa se onda držimo “dobrih” misli kao davljenik za slamku, a “loše” misli u Rokijevom fazonu bijemo do krvi. Ne shvatajući da su i jedne i druge samo produkt našeg uma.

A taj naš um. U devedeset posto slučajeva ga smatramo neprijateljem. Tih kilogram i po sive mase koja pluta u tečnosti, ne vidi ništa u tami lobanje, od stotine miliona informacija u milisekundi pravi naš svijet i sve što radi, radi da bi nas zaštitio.

I pored svih funkcija regulisanja svega u našem tijelu, još nađe kreativnosti da zamisli scenario u kome ideš na intervju za posao i sapleteš se o prag, tresneš glavom o sto, izgubiš pamćenje i probudiš se govoreći japanski. Oskara za kreativnost tom divnom slijepcu unutar naše glave.

Nije on neprijatelj. Ja ga u zadnje vrijeme posmatram kao dijete. Možeš reći i majmunče, imalo bi smisla. A to dijete unutar vaše glave želi samo ono što ste i vi željeli kad ste bili dijete. Da bude voljeno. Pa se igra. Zamišlja tako dobre scenarije, pa se obraduje kad se vi obradujete. Pa onda testira. Hoće li me voljeti kad ponudim “lošu” misao.

Naučiš sebe da zagrliš sve misli i da ih prihvatiš. I onda te misli prođu kroz tebe i pronesu lekcije koje inače ne bi dobio.

Ja sam ono što volim, ne što voli mene. Kad to prihvatiš, onda se preseliš iz sopstvene glave u sopstveno srce i tu ostaneš. Iz te perspektive svijet je divan. Pa budeš srećan stalno. I kad se ne osjećaš srećnim.

U tom prostranstvu prihvatanja, ne trebaju ti vanjski validatori. Bilo to broj lajkova na Facebooku ili dnevni kompliment od voljene osobe ili povišica na poslu. Ne brinite se, nije ni zen fazon, ni želja za monašenjem, lajkovi, komplimenti i povišice će doći sami. I biće divni. Samo vam više neće trebati. I ljudi oko vas, neće vam trebati. A kad ti nešto ne treba, ali ga i dalje želiš u svom životu, onda je to poseban dar.

Zamisli situaciju u kome ne očekuješ od voljene osobe da ti popravi dan. Skineš mu teret očekivanja s leđa i naučiš da voliš ono što jeste. U početku je teško. Ljudi su navikli da vuku terete, osjećaju se uspješno kad povuku svijet na ramenima. Ali ne treba. Moj svijet nije na mojim ramenima, on je u meni. I dan popravim sama. Tvoje je da budeš tu i da me pustiš da te upoznam. Budeš svoj. Možda po prvi put u životu. Ljubav mjeriš po onom što daješ, ne onom što primaš. Paralelni univerzum.

Čudesno divan.

Svakom dostupan.

 

 

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s