Uhvatim sebe kako se od tebe opraštam
Još uvijek
U prolazu
Usput
Ćoškovima nekih tuđih tuga
Dok čekam da neko prođe ili dođe

Od tebe se nikad nisam skroz oprostila
Kao od knjige hiljadu puta otvarane
Pa zatvarane
Naizgled zatvorene
Ali sa uglovima stranice pretvorenim u takozvane “uši”
Koje sam toliko mrzila
Jer knjigu povrijede
Na način koji niti jedna ruka
Posle ne može ispeglati
Ma koliko pokušavala

Od tebe se nikad nisam oprostila
Ne znam da li mi je potreban
Oproštaj od tebe
Ili oproštaj sebi što sam te voljela

Uhvatim sebe kako te živim
U nekom davnom futuru, a ne davno svršenom vremenu
Gdje zapravo pripadaš

Pa pobjegnem od nas
Jer nas nije bilo ni kad nam je bilo vrijeme
Mimoišli nam se svemiri
Bez velikog praska
Uz crnu rupu koja je tada progutala samo mene
I da ti kažem ja
Vrijedilo bi plakati za prolivenim mlijekom
Jer bi se bar izlilo
U neki žedni komad zemlje
A ne bi stajalo tu
U močvari “šta ako” scenarija
Gdje sve što ne treba više stanuje

Nikad se od tebe još nisam oprostila
A vrijeme je da te pustim
Što je važnije
Vrijeme je da pustim mene
Da pronađem nekoga ko će štititi mene
Onako kako sam ja tebe
I bez tvog znanja
Jer mi neki se rađamo
Da grlimo
A neki vi se rađate
Da budete zagrljeni
I tako

Jednog dana neko će me zagrliti
I više me neće pustiti
A taj neko nećeš biti ti
I hvala ti na tome

Opraštam se
Oproštam ti
Oprošteno nam je